Uzimajte med kao poslasticu, hranu, poslasticu, slatkiš ili kako god, samo da ga posle ne uzimate kao lek !!! I ovo je jedna velika istina, a nikakav marketinški slogan, iako je kao takav, baš dobar. 🙂
Rešio sam da ovaj tekst o medu počnem definicijama kojima „stručni“ opisuju med a nakon toga ću pokušati da pišem o tome kako ja vidim ovaj čarobni nektar.
Definicija: Med se obično u vascelom svetu definiše kao gusta tečnost, lepljiva, najčešće zlatne boje(ili boje ćilibara), koju proizvode pčele a koje opet, taj med prave od cvetova biljaka (nekako…hm).
Pa, to je otprilike to.
E da, ima i ona čuvena, med su jeli i faraoni, i pronađen je sačuvan u teglama u faraonovim grobnicama unutar samih piramida. I to je tačno. Pronađeni su i crteži stari 8000 godina po pećinama Španije gde je prikazana čovekova potraga i sakupljanje meda od divljih pčela. Možemo pretpostaviti da ih tada nije bilo pripitomljenih…
Naše vredne pčelice obilaze cvetove sakupljajući nektar, koji zatim prerađuju vraćajući ga u košnicu i potom ga skladište u voštanom saću. Interesantna stvar je da ta pohranjena tečnost još uvek nije ona gusta slatka stvarčica koju mi konzumiramo. Da se med ne bi pokvario, pčele sav taj pohranjeni med „ventiliraju“. Baš tako, hiljade vrednih pčelica mahanjem krilima stvara promaju unutar košnice i dovode do toga da med izgubi sav onaj višak vlage koji bi ga možda pokvario. Da ne kažem svu vlagu. Nakon toga, da bi ga još bolje sačuvale, na ćelijama voštanog saća gde se čuva med , pčele postave voštane poklopčiće i naprave pravi mali špajz sa zimnicom. Jer med je u stvari baš to, pčelinja zimnica, hrana koje vredno spremaju za duge i hladne zimske dane bez sveže hrane. Na fotki ispod , pored tegle je primer dela saća sa medom, bez voštanih poklopčića.
